Deca osećaju, slušaju i pamte. Neke reči, koje odraslima mogu zvučati bezazleno ili čak vaspitno, mogu ostaviti dublje emotivne ožiljke nego što mislimo.
Način na koji roditelji razgovaraju s decom direktno oblikuje njihovo samopouzdanje, emocionalnu sigurnost i pogled na svet.
Zato donosimo rečenice koje roditelji često nesvesno izgovaraju, a koje bi trebalo izbegavati — uz predloge kako da ih zamenite korisnijim i empatičnijim izrazima.
„Jesi li ti lud/a?“
Ovakva rečenica ruši detetovo samopouzdanje i izaziva osećaj da s njim nešto nije u redu.
Pogotovo ako je izrečena u ljutnji, dete može pomisliti da ga smatrate nenormalnim.
Umesto toga pokušajte da kažete: „Hajde mi objasni šta si hteo/la time da postigneš“ ili „Zbunjuje me to što si uradio/la. Možemo zajedno da nađemo bolje rešenje.“
„Izluđuješ me“
Tako detetu prebacujete krivicu za sopstveno emotivno stanje.
Ono ne zna da razlikuje prave uzroke roditeljskog stresa i samo čuje da je ono razlog vaše patnje.
Bolje je reći: „Teško mi je kad ne sarađujemo. Možemo li pokušati drugačije?“ ili „Zabrinuta sam jer se ovo ponašanje ponavlja. Možemo li da pričamo o tome?“
„Ako to uradiš, videćeš ti!“
Prazne pretnje gube na verodostojnosti i delotvornosti.
Osim što izazivaju strah, dete može naučiti da vas ne shvata ozbiljno.
Zamenite to konkretnim posledicama: „Ako ne skloniš igračke, neće biti crtaća“ ili „Ako ne prestaneš da vičeš, moraćeš malo da se smiriš u svojoj sobi.“
„Bravo!“ (bez dodatnog objašnjenja)
Pohvale su važne, ali kad su generičke, dete ne zna tačno šta je dobro uradilo.
Tako se razvija potreba za odobravanjem, umesto unutrašnje motivacije.
Pokušajte sa: „Bravo što si pospremio/la sobu, stvarno se vidi trud“ ili „Svidelo mi se kako si pomogao/la sestri, to je bilo lepo od tebe.“
„Požuri!“
Stalno požurivanje stvara osećaj da dete ne može da isprati tempo i da stalno kasni.
Takve poruke mogu izazvati anksioznost i nesigurnost.
Primer bolje komunikacije: „Hajde da se zajedno požurimo da stignemo na vreme“ ili „Ako krenemo ranije, možda ćemo uspeti i do parka.“
„Moraš biti najbolji/a“
Ovakve poruke stvaraju uverenje da vredimo samo ako postižemo savršenstvo.
Deca tada razvijaju strah od neuspeha i osećaj da nikad nisu dovoljno dobra.
Umesto toga recite: „Važno je da se trudiš. Greške su deo učenja“ ili „Vežbanjem ćeš biti sve bolji/a – napredak je ono što se broji.“
„Ma nije to ništa, ajde, ustani“
Ovo detetu šalje poruku da njegovi osećaji nisu važni ili da ih ne treba pokazivati.
Time ne učimo dete kako da izrazi i obradi emocije, već da ih potiskuje.
Bolji pristup: „Vidim da si pao/la. Boli li te? Hajde da pogledamo“ ili „Znam da si tužan/na jer nisi uspeo/la. Hoćeš li da pričamo o tome?“
„Previše si debeo/la“
Jedna od najštetnijih rečenica.
Deca koja ovo često čuju mogu razviti poremećaje u ishrani i trajno iskrivljenu sliku o sebi.
Zamenite to pozitivnim podsticajem: „Hajde da pronađemo aktivnosti koje ti prijaju i pokreću te“ ili „Zdrava hrana i kretanje pomažu da imamo više energije i budemo snažni.“
„Nemamo novca za to!“ (u ljutitom tonu)
Dete ne bi trebalo da oseća odgovornost za porodičnu finansijsku situaciju.
Takve poruke mogu izazvati nesigurnost i krivicu.
Primer blaže rečenice: „To sada nije u našem budžetu, ali možemo da štedimo za to“ ili „Možda ne možemo to sada, ali hajde da smislimo nešto drugo što bismo mogli zajedno da radimo.“
„Ne možeš da ustaneš od stola dok sve ne pojedeš“
Ovakva naredba potiskuje detetovu sposobnost da prepozna kada je sito, što kasnije može dovesti do problema sa prejedanjem.
Bolja opcija je: „Ako si sit/a, ne moraš sve da pojedeš. Ali desert ćemo ostaviti za kasnije“ ili „Važno je da osluškuješ kad ti je dosta.“
Detetu nije potreban savršen roditelj – već prisutan, dosledan i empatičan. Svaka izgovorena reč ostavlja trag. Umesto automatskih fraza i uslovljavanja, birajmo reči koje grade poverenje, razumevanje i emocionalnu sigurnost. Tako odgajamo decu koja će znati da vole sebe i poštuju druge.
